Branko Kockica

Sve što sam u životu uradio, uradio sam za decu. Bio sam i ostao njihov drugar, iz radosne posvećenosti.

Ništa mi nema draže nego kada me u tramvaju prepozna dete koje dolazi u Pozorištance "Puž", ili kada me mesar iz generacije šezdeset i neke pozdravi sa "tatatatira" - kaže u intervjuu za "Glas Srpske" Branko Miličević Kockica, glumac i upravnik Pozorištanca "Puž" iz Beograda, autor kultne televizijske emisije "Kocka, kocka, kockica", uz koju je odraslo nekoliko generacija.

S obzirom na to da već decenijama radite za najmlađe, koliko je snažno dijete u Vama. Da li dovoljno da pobijedi odraslog čovjeka?

To je proces koji stalno traje. "Trudimo se snažno da čovek popravi dete u sebi i dete u sebi čoveka." Ja to vežbam, malo sam dobar, malo nevaljao. Imam utisak da sam više nevaljao, moraću da se popravljam malo jače.

Gdje je uporište za toliku optimističku energiju kojom zračite? Da li možda u činjenici što su Vaši prijatelji i publika upravo djeca?

Dok nisam počeo da radim dečije predstave, bio sam bitanga. Moja Caca je bila princeza, a ja sam bio bitanga. Kad uđeš u ovaj posao i počneš da radiš predstave za decu, nema zafrkancije. Za odrasle se još može "ovako i onako", ali kad radite za decu, to morate jako ozbiljno da shvatite. Sve predstave pozorišta "Puž" su jako poučne i svaka na kraju ima neku pesmu koja nosi jasnu pouku.

Sve predstave u Vašem pozorištu urađene su na osnovu poznatih priča, sa novim elementima, kao "Aleksa u zemlji čuda", u Vašim predstava uvijek postoje dva princa, jedan loš, jedan zao. Koliko je to mač sa dvije oštrice?

Jedna oštrica je tupa. Meni je dosadno da radim klasičnu bajku. To je dosadno i za publiku, jer to nisu pozorišni komadi. "Ivica i Marica" nije pozorišni komad, mora da se doradi da bi moglo da trpi na sceni. Mi radimo predstave kao što je "Aleksa u zemlji čuda" koje su za decu, ali i odrasle. Nama redovno dolaze roditelji sa decom. Mora da bude ozbiljna priča i za roditelje. To ne smeta deci, ako je malo ozbiljnije negoli "cincili bomboli". Naša ciljna grupa je od pet godina pa nadalje.

Koliko mi bajke želimo, a koliko ih u životu stvarno ima?

Bajki u životu nema, u literaturi je opisano da one služe za formiranje dečije ličnosti. Da nije tako, ne bi one opstale tolike godine, ne bi bile slične na celoj zemaljskoj kugli. I u Africi imate "Pepeljugu", koja se ne zove Pepeljuga, ali ima istu priču, "Ružno pače" i tako dalje. To je opisano u stručnoj literaturi kao nešto neophodno uz vaspitanje. Zato bajke postoje. I ja sam vaspitan tako da volim pozorište, kao i bajke.

Koristim stare bajke, da bih izmislio nešto novo. Napisao sam 37 predstava koje se igraju u "Pužu". To su apsolutno sve bajke. Nisam radio Andersenovu "Malu sirenu", zato što nisam uspeo da smislim rešenje da imamo more i da ovi stvarno plivaju.
Sve što sam gledao "male sirene" imaju i noge i rep i tako glume. Meni je to smešno, a verujem i mojim drugarima. Nisam radio Petra Pana jer ne mogu da napravim likove da stvarno lete.
Gledao sam u Londonu tu predstavu gdje svi lete, to mi ne možemo da napravimo sa našim finansijama.