Zen priče

Tako dakle?
Učitelja zena Hakuna susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom. Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, posle mnogo kinjenja imenova Hakuna. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. Tako dakle?, beše sve što on reče. Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakunu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, veoma je dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo. Posle godinu dana devojka, majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu, da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci. Majka i otac devojke odmah otiđoše do Hakuna da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, i da mu uzmu dete nazad. Hakun je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: tako dakle?

Blatnjavi put


Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.

"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži.
"Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"

"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"



Posetnica
Keiču, veliki učitelj zena u periodu meidi, bio je poglavar Tofuku hrama u Kjotu. Jednoga dana guverner Kjota ga potraži po prvi put. Njegov pratilac mu predade guvernerovu posetnicu, na kojoj je pisalo: Kitagaki, guverner Kjota. Nemam ja posla sa takvim čovekom, reče Keiču svom pratiocu. Reci mu da ode odavde. Pratilac odnese posetnicu nazad, izvinjavajući se. Moja je greška, reče guverner, i olovkom precrta reči guvernera Kjota. Zamoli ponovo svog učitelja. O, jeli to Kitagaki?, uzviknu učitelj kada vide posetnicu. Hoću da vidim tog čoveka.

Zen svakog trena
Učenici zena su sa svojim učiteljima najmanje deset godina pre no što se usude da podučavaju druge. Nanina poseti Teno koji je, prošavši svoje učenje, postao učitelj. Zadesi se da taj dan bude kišovit, pa Teno obu klompe i ponese kišobran. Pošto ga je pozdravio, Nanin primeti: pretpostavljam da si svoje klompe ostavio u predvorju. Hteo bih da znam da li ti kišobran stoji levo ili desno od klompi. Teno, zbunjen, nemade brz odgovor. Shvatio je da nije sposoban da svakog trena uz sebe ima zen. Posta Naninov učenik, učivši još šest godina da bi dosegao prisustvo zena u svakom trenu.


Objavljivanje sutri
Poklonik zena, Tecugen odluči da u Japanu objavi sutre, koje su u to vreme bile dostupne samo na kineskom jeziku. Knjige je trebalo štampati pomoću drvenih ploča u izdanju od sedam hiljada primeraka, što je ogroman poduhvat. Tecugen krenu na put da bi sakupio poklone u ovu svrhu. Nekolicina podržavalaca bi mu dala stotinak zlatnika, u većini slučajeva primao bi samo novčiće. Svakom darodavcu bi zahvaljivao podjednako. Posle deset godina, Tecugen je imao dovoljno novca da započne svoj zadatak. U to vreme se dogodi da reka Udi počne da plavi. Pojavi se glad. Tecugen uze novac koji je sakupio za knjige i potroši ga da bi spasao ljude od gladovanja. Zatim nanovo započe svoj posao oko sakupljanja. Nekoliko godina kasnije proširi se zemljom neka epidemija. Tecugen dade novac koji je sakupio za pomoć svom narodu. I po treći put započe svoj posao, i posle dvadeset godina želja mu bi ispunjena. Štamparske ploče od kojih je napravljeno prvo izdanje sutri, danas se mogu videti u manastiru Obaku u Kjotu. Japanci pričaju svojoj deci da je Tecugen napravio tri zbirke sutri, i da su prve dve nevidljive zbirke čak nadmašile poslednju.

Ukus Banzovog mača
Mataduro Jagju je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se, verujući da je sinovljev rad bio isuviše prosečan da bi dostigao majstorstvo, odrekao. Tako Mataduro otide na planinu Futara i tamo pronađe čuvenog mačevaoca Banzoa. Banzo potvrdi očevu ocenu. Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?, upita Banzo. Ti ne ispunjavaš zahteve. Kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?, navaljivaše mladić. Ostatak života, odgovori Banzo. Toliko ne mogu da čekam, objasni Mataduro. Rado ću proći kroz sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati? O, možda deset godina, popusti Banzo. Otac mi stari i uskoro ću morati da se brinem o njemu, nastavi Mataduro. Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo? O, možda trideset godina, reče Banzo. Kako to?, upita Mataduro. Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku! E, pa, reče Banzo, u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kad brzo uči. U redu, složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. Slažem se. Mataduru beše rečeno da nikako ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome učitelju, prao sudove, spremao mu krevet, čistio dvorište, uređivao vrt, bez jedne reči o mačevanju. Prođoše tri godine. Mataduro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost kojoj je posvetio život. Jednoga dana Banzu mu se prikrade iza leđa, i prestravi ga udarivši ga drvenim mačem. Sledećeg dana, dok Mataduro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči pred njega. Posle ovoga, Mataduro je morao dan noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trenutak u danu ne bi prošao, a da nije morao da misli na ukus Banzovog mača. Učio je tako brzo da je izazivao osmehe na licu svog učitelja. Mataduro postade najveći mačevalac u zemlji

Šolja čaja

Nanin, japanski učitelj iz doba Meiđi (1868 - 1912), primio je univerzitetskog profesora koji je došao da čuje nešto o zenu. Naniz je poslužio čaj. On je šolju svog gosta napunio do vrha, a onda je nastavio da sipa. Profesor je posmatrao kako se polja preliva i naposletku više nije mogao da se suzdrži. "Prepuna je. Više ne može da stane u nju!" "Baš kao i ova šolja" reče Nanin, "i ti si ispunjen sopstvenim mislima i sudovima. Kako mogu da ti pokažem zen, ako prvo ne isprazniš svoju šolju?"

Hrist blizak Budi

Jedan student univerziteta, dok je bio u poseti Gazanu, postavi mu pitanje: "Da li si ikada čitao hrišćansku Bibliju?" "Nisam, pročitaj mi nešto iz nje", reče Gazan. Student otvori bibliju i pročita mu odlomak iz Jevanđelja po Mateju: "I za odijelo što se brinete? Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da Solomon u svoj svojoj slavi, ne obuče se kao jedan od njih... I ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se samo za sebe. Dosta je svakom danu zla svoga." Gazan reče: Samo je prosvetljen čovek mogao da izrekne ovakve reči." Student nastavi da čita: "Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se." "Izvrsno", primeti Gazan "ko god da je to rekao, vrlo je blizak Budi."

Ako voliš, voli javno

Dvadeset sveštenika i jedna sveštenica, koju su zvali Ešun, meditiralo je sa nekim zen učiteljem.

Ešun je bila veoma lepa iako joj je glava bila obrijana i haljina prosta.
Nekoliko sveštenika se tajno zaljubilo u nju.
Jedan od njih joj je napisao ljubavno pismo, tražeći da se tajno sastanu.

Ešun nije odgovorila.
Sledećeg dana učitelj je održao predavanje grupi i, kada je ono bilo završeno, Ešun ustade.
Obraćajući se onome koji joj je pisao, reče: "Ako me zaista toliko voliš, dođi i zagrli me sada."

Koliko dugo?

Zivio je jednom covjek koji je zeleo prevladati patnju pa je otisao u budisticki hram da nadje ucitelja, koji ce mu pomoci.
Upitao ga je: “Budem li meditirao cetiri sata dnevno koliko ce mi godina trebati da prevladam patnju?”
Ucitelj odgovori: “Ako meditiras cetiri sata dnevno mozda ces za deset godina uspeti.”
Misleci da bi on to mogao i bolje opet ga upita: "A ako meditram osam sati dnevno, koliko ce mi onda trebati?”
Ucitelj ga pogleda i rece: "Kada bi meditirao osam sati dnevno za dvadeset godina mozda bi prevladao patnju.”
“Ali zasto bi mi trebalo vise vremena ako bih duze meditirao svaki dan?”
Ucitelj: ”Ti nisi ovde da bi zrtvovao svoju radost ili svoj zivot. Ovde si da bi ziveo, da bi bio sretan i da bi voleo. Ako tokom dva sata mozes dati sve od sebe, a ti umesto toga meditiras osam sati, samo ces se umoriti, neces shvatiti smisao i neces uzivati u svom zivotu. Daj sve od sebe, i mozda ces nauciti da, bez obzira koliko dugo meditiras mozes ziveti, voleti i radovati se.“