Sokrat

Sokrat
04.06. 469. p.n.e. - 07.05. 399. p.n.e.


"Čovek koji je živeo svoju misao i mislio svoj život", prema prof. Đuri Šušnjić, Sokrat je jedna od onih znamenitih figura sa kojima se mora susreti svaki revnosni tragač za istinom, a da pre toga potre sve što je znao i da većma pocinje sa" ja znam da ništa ne znam".
No, ono zbog čega ta više humana nego filozofska, i prema čitavoj istoriji filizofije Sokratov život i misao su neobično izdignuti u jednu plastičnu tvorevinu neraskidivog sklada koja se sa svoje visine ironično smeška svim filozofima koji dođoše posle njega a koji svi behu slabiji od njega, figura intrigira je dužnost da kažemo da je on udario temelj jednom od najvelelpnijih perioda povesti ljudske promisli u svetu - zapadnoj filozofiji.
"Od drveta se ne može ništa saznati, već samo od čoveka"(Sokrat)
Njegova ontologija je konfigurirala jednu ravan koja je potrla dotadašnji zamah i na mesto kosmologije inaugurisala antropologiju.
Dotadašnja saznanja predsokratovskih škola, a posebno je važno istaći dubinu i domašaj Miletske škole, su osnovna načela i principe pokretače, često koketirajući sa mitologijom, tražili u silama koje su bile mimo čoveka(vatra, voda, vazduh, materija).
(Na tom mestu bi se moglo parabolom podsmešljivo zagledati u lice svih današnjih naučnika, doktora i ostalih prirodnjaka koji u svojim ekstremnim vidovima, zamenarujući čoveka, grade čudovišne sisteme praznine savršenom logikom).
Sokrat se okreće, i kako Niče kaže uputio se dugim putem ka sebi, svom sopstvu, ali ne sopstvu kakvo bi se danas pomislilo.
To je jedno najbanalnije, najobičnije i najprozaičnije sopstvo koje se otkrivalo u njegovim svađama sa dosadnom suprugom Ksantipom; njegovom ratovanju, opijanjima i onom mišlju o svojoj beznačajnosti u svakodnevnici. Od te spoznaje soptvene bivstvenosti se kreće dijalogom ka istini. I to na takav način gde ću ja priznati da ništa ne znam, i ti ćeš to isto priznati, i onda ćemo napregom misli doći do istine. Nikada ništa nije napisao. Govorio je o "demonima" koji ga muče. (to je ili moglo biti klica zla ili "savest")
Stoga je njegova metoda, pored indukcije nazivana, majeutikom ili babinskom veštinom.
Sofiste je nazivao ljudima koji mnogo govore a ništa ne kažu.
Bio je privlačan za mnoge mlade i ljubopitljive mladiće i ljude. U ime Atinjana su ga osudili Melet, Anit i Likon. A zvanična optužba je glasila ovako: "Sokrat je kriv što, kažu, kvari omladinu, i što ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga nova bića demonska."
Čekajući izvršenje smrtne kazne, iako je uspešno pobio argumente optužbe, na opasku da su ga Atinjani osudili na smrt odgovara da je priroda njih osudila na smrt.
Granice Sokratove misli su granice razuma. No, ostaje da posvedočimo da je i on ostao dosledan: živeo, mislio i skončao u skladu sa najvišom idejom antičkih naroda - to je ideja sudbine. Ništa ne može umaći sudbini i prema njoj je samo ispravno zauzeti moralno neutralan stav.
U tom kontekstu je posve razumljivo i objašnjivo Sokratova skrušeno prihvatanje osude i ako on nikada neće biti mrtav.
Posle njega dolazi njegov učenik Platon; pa njegov učenik Aristotel i na plećima siromašno odevenog Sokrata se drži čitava promisao i kultura zapada.
Niče je napomenuo: A ono najlepše u jednoj kulturi se pojavljuje poput samotnika i izgnanika.

Poslednji Sokratovi casovi u kojima je on pokazao celom covecanstvu kako filozof treba razmisljati o smrtnosti.
Posto je osudjen na smrt pod optuzbom da je kvario omladinu Atine i poricao moc bogovima, Sokrat je morao da saceka povratak ladje, koja bi oznacila kraj delske svetkovine u Atini. a za cijeg trajanja niko nije smeo biti pogubljen. Cekajuci povratak ladje, i svoju smrt, uz uplakane ucenike oko sebe, izneo je znanje o tome sta je smrt i zasto se filozof istoj raduje, umesto da drhti od nje.
Sta je Sokrat rekao i koja je znanja izneo, svi znaju, i svi ih mogu naci u Platonovom dijalogu Fedon, ali ja cu izdvojiti par njegovih zakljucaka uz osvrt na znanja novijih filozofa.



SMENA SUPROTNOSTI
Suprotnosti se smenjuju. Jedna suprotnost nastaje iz druge. Ono sto je visoko, sledovalo je iz niskog, nisko iz visokog . Isto tako iz zivota sleduje smrt a iz smrti sledi zivot.
Kada se ovo posmatra povrsno i na objektivan nacin , kako sam ga ja posmatrao kada sam se prvi put susreo sa Platonovim Fedonom, i ne ostavlja neko osecanje istintosti, niti utehe pred smrtnoscu, ali ako ga posmatramo na neposredniji nacin, ono je veoma istinito. Podelu koju mozemo da naslutimo u sebi, a koja vazi i u transcedentnoj oblasti stvari po sebi na nasem saznannju neshvatljiv nacin, jeste podela na otpustenost i zategnutost volje, nuznost i slobodu. Objektivno se ta podela ocituje u opstoj entropiji u univerzumu, gde sve tezi iz stanja maksimalne uredjenosti ka stanju maksimale neuredjenosti ili toplotnoj smrti. Postavlja se pitanje odakle onda uredjenost?
Ako ovo pitanje entropije prenesemo na sopstvenu svest i telo, videcemo da je telo ono koje je podlozno entropiji koja ga vuce ka smrti, a da je svest, zivot , Elan vital onaj koji ga vuce ka radu suprotnom entropiji. Tako da iz ovoga mozemo naslutiti transcendentna desavanja u nama .
Udah, izdah....napregnutost i otpustenost, suprotno sleduje iz suprotnog.

UCENJE JE SECANJE
Ovo su mocne Sokratove misli pogotovu ako znamo da su izrecene 2000 godina pre Bergsona, ali se i one zasnivaju na cinjenici da je opazajna slika koju stvaramo u svesti, pozno delo duha, da su pojmovi koje zatim apstrahujemo iz tih opazajnih slika , jos poznije delo duha, a da su izvor opazajnih slika i pojmova izvucenih iz njih, IDEJE ili nesto sto je izvan prostora i vremena i samim tim izvan nastajanja i nestajanja ... sto znaci da je postojalo uvek na nacin nama nepojmljive transcendentne egzistencije.. integralno.. u svojoj celini.
Tako da ako ovo imamo na umu, shvaticemo sta znaci misao da je svako opazanje ustvari secanje, jer smo integralnu celinu svega oduvek imali.. to je nasa sustina unutar nas. Izvorise svega opazajnog i msiljenog a sto zovemo "Stvarnost".

TELO JE PREPREKA DUSI
Ono sto opazamo kao realnost sveta predstavlja skup opazaja, slika ispred nas. Celokupna stvarnost slika, menja se poput figura kaleidoskopa pri najmanjem pokretu tela, ocrtavajuci tako plan buduce akcije tela. Taj svet sastavljen iz oseta boje, mirisa, ukusa, dodira uredjen na nacin poredjanosti u prostoru jeste plan, šema buduce akcije tela. To je osnova sa koje covek crpi svoja saznanja, to je osnova njegovih pojmova. Takvo znanje proisteklo iz tela i njegovih potreba, daleko je od suštinskog znanja kome tezi filozof.
Opazajne slike nastaju i nestaju a ono sto je u njihovoj osnovi ili stvar po sebi, jeste prava realnost nezavisna od tela .
Tako da kada nestane tela resavamo se PLANA , šeme koju smo do tada zvali realnost, a susrecemo se sa transcendentnom suštinom stvari po sebi. Ultimativnom stvarnošcu izvan pojave. Susrecemo se sa svojom pravom prirodom, a svemu tome je TELO, sa njegovom cunoscu i opazanjem, jedina prepreka. Tako da se Sokrat pita kako neko ko je celog zivota odvracao paznju od tela i usmeravao je na duh, na spoznanje vecnih ideja, moze da se zalosti ako u smrti konacno odbaci to telo kao nesto sto je kocilo duh i stvaralo iluziju , Maju ispred ociju.

JEDINSTVO DUSE
Stara je podela u filozofiji na supstanciju i formu. Supstancija je postojana a oblici stalno nastaju i nestaju. Sokrat se pita gde spada u tome telo a gde dusa ?
Odgovor je jasan. Telo je nesto sto se stalno menja tokom celog zivota . Telo koje smo imali u detinjstvu nije isto ono koje imamo danas, takodje njegov oblik menja se svakog trenutka , nastaje i nestaje. Medjutim prostim osvrtom na svoju svest naci cemo nesto sto ostaje postojano, a sto se provlaci kroz sve promene oblika , kroz detinjstvo, zrelost i starost a to je osecaj JA , sopstvena svest ,intuicija nedeljivog trajanja. To je nesto postojano i nedeljivo.
Mozemo onda zakljuciti da je dusa bliza onom nepromenjivom i prostom znaci supstanciji ili trajanju, pre nego onom promenjivom ili telu.


"I čim to reče, primače pehar ustima pa sasvim lako i prijatno ispi otrov. I većina od nas mogla je prilično da se uzdržava od plača, ali kad ga videsmo kako pije i kako je ispio, ne mogasmo se više savlađivati, nego i meni samome, mada sam se otimao, suze potokom potekoše, tako da sam lice pokrio i stao sebe oplakivati; ne njega, nego svoju sudbinu što moram da gubim takva prijatelja! A Kriton je već pre mene bio ustao, jer nije mogao da zaustavlja suze. A Apolodor je već i pre neprestano suze ronio, a sada baš udari u ridanje i stade plakati i žalostiti se, tako da je sve prisutne dirnuo u srce, osim samoga Sokrata.
A ovaj će reći: Šta to radite, čudnovati ljudi? Ja sam žene baš zato i uklonio odavde da ne greše tako, jer sam čuo da treba umirati u pobožnoj tišini. Zato ćutite i budite hrabri!
Posle tih reči, mi se postidesmo i prestadosmo plakati. A on prošeta malo, pa kad primeti da mu noge otežavaju leže na leđa, kao što mu je čovek savetovao. I u isti mah onaj što mu je pružio otrov stane ga pitati i na mahove ogledati mu stopala i udove; zatim mu stopalo čvrsto stisne i zapita ga da li oseća, a on odgovori da ne oseća. I zatim opet učini to isto i sa golenicama; i pritiskujući tako po telu pokazivaše nam kako se ohlađuje i da će preminuti. Već mu je trbuh bio gotovo ohladneo, i on se otkrije, jer je bio zastro glavu, i reče poslednje reci: „Kritone, Asklepiju dugujemo petla prinesite tu žrtvu, nemojte zaboraviti!"
„Prinećemo" reče Kriton, „nego gledaj imaš li što drugo još da nam kazes?
Na to pitanje Sokrat više ne odgovori, nego se za trenutak stane trzati, a onaj ga čovek otkrije: oči su mu bile ukočene. Kad Kriton to vide, zatvori mu usta i zaklopi oči.
Fedon završava svoje pripovedanje.
- Tako nam se, Ehekrate, predstavio naš prijatelj; to je bio svršetak čoveka koji je, kao što mi smemo tvrditi, od svih savremenika koje smo mi upoznali, bio najbolji, i uopšte najumniji i najpravedniji."
Platon Fedon

Ovaj dogadjaj Sokratove smrti predstavlja definitivnu pobedu razuma nad voljom. Skoro bozanska mirnoca i razum, pred najvecom promenom u necijem zivotu, a to je prelaz iz stanja zivota u stanje smrti, a koja je nastala iz spoznaje sustine sveta i zivota.