Femme


Dobrodošli

Ako već niste registrovani, učinite to, jer samo tako ćete moći da se družite sa
nama i koristite sve pogodnosti člana, veći broj tema je dostupan samo registrovanim korisnicima.
Ukoliko ne budete aktivni deset dana od dana registracije, vaš nalog će biti trajno ukinut.

Prijatan boravak na Femme forumu








Azra

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Azra

Počalji od Shade taj Sre Dec 08, 2010 7:24 pm




Azra je bila rok grupa iz Zagreba, koju je osnovao Branimir Džoni Štulić 1977. godine.
Januara 1977. godine za šankom Teatra TD u Zagrebu, lokalni anarhisti su ispijali lozu i pričali o politici, slaveći jer je Đoko anarhist (kome je posvećena pesma Jablan) dobio kćerku, kojoj je trebalo dati ime. Tada je Džoni izrecitovao stihove čuvene Hajneove pesme Azra, koja se u prevodu Alekse Šantića peva kao sevdalinka:

Kazuj robe, otkuda si, iz plemena kojega si?
Ja se zovem El Muharem, iz plemena starih Azra,
što za ljubav život gube i umiru kada ljube


Tako su isto veče dobili ime Azra i Đokova ćerka i Džonijev novi bend.
U prvom sastavu Azre, iz januara 1977. su bili: Branimir Štulić (vokal i gitara), Josip Juričić (gitara), Branko Matun (bas), Paolo Svecci (bubanj).
Ali, ova postava nije dugo potrajala jer članovi benda su se često menjali, odnosno Štulić ih je menjao. Kasnije je, jedno vreme, vokal u Azri je bio Jura Stublić, a Džoni je samo svirao gitaru, jer je hteo da odustane od pevanja.
U početku su vežbali u jednoj baraci blizu Filozofskog fakulteta. U to vreme su izlazile omladinske novine Polet, koje su pratila alternativna rok događanja, i koja su pomogla proboju Azre u nastanku novog talasa.


1979 -1982
Prvi singl snimaju 1979. godine s Huseinom Hasanefendićem - Husom kao producentom, koji je ujedno svirao gitaru. Još su im pomogli i Zlatko Mikšić - Fuma, Mladen Juričić i Relja. Na tom singlu su izašle pesme "Balkan" i "A šta da radim" koje su donele i prve pozitivne kritike. Ubrzo nakon toga im se pridružio i basista Mišo Hrnjak. Na leto iste godine grupa svira po trgovima, na moru kaleći se u direktnim kontaktima sa slučajnom ili namjernom publikom.

Debi album Azra snimaju 1980. godine pod producentskom palicom veterana Drage Mlinarca. Taj album se smatra jednim od najjačih debija u domaćoj rock-muzici, te im osigurava vodeće mesto na domaćoj rock-sceni. Štulićevi tekstovi su usmereni na mogućnost komunikacije i njenu nužnost (Uradi nešto, Vrijeme odluke), odnosno ljubavne tematike (Gracija, Tople usne žene), ali sa posebnim, sebi svojstvenim izrazom.
1981. godine kao uvod za novi album Azra objavljuje singl "Lijepe žene prolaze kroz grad", koji takođe producira Hus i svira gitaru u maniru britanske blues-scene. Nedugo zatim izdaju novi dupli album "Sunčana strana ulice", sa raznovrsnijim temama. Prvi put Johnny ubacuje i komentare političkog karaktera ("Užas je moja furka", "Kurvini sinovi"). U ljubavnim pesmama ("Između nas", "Ne reci mi dvaput", Gospodar samoće, "Sunčana strana ulice") uvodi i duvačke instrumente u izvedbi Sedak-Benčića, Vlahovića, Santre i Juričića. Na albumu su značajne i pesme u kojima Johnny obrađuje svoju urbanu paranoju ("Odlazak u noć", "Kad Miki kaže da se boji"), te one u kojima obrađuje problem individualne zapostavljenosti ("Pametni i knjiški ljudi", "Pit - i to je Amerika").


Iste godine grupa održava sedam koncerata za trostruki live album "Ravno do dna". Osim starih pesama tu je i mnoštvo novih ostvarenja ("Ravno do dna", "Nedeljni komentar", "Ostavi me nasamo", "Sjaj u kosi"). Ovaj album je snimak čitavoga koncerta u Kulušiću u Zagrebu 1981., a po neposrednosti i energiji muzike pruža pravu sliku Azre tog razdoblja.


1982. godine izdaje se i drugi dupli album "Filigranski pločnici" te treći singl, u kojima Štulić od neposredne energične emotivnosti prelazi prema prikazu unutrašnjeg emotivnog stanja, ali s određenom distancom. Album sadrži političke ("Tko to tamo pjeva, 68., Pavel", "Gorki okus"), ljubavne ("Kao ti i ja", "Volim te kad pričaš"), i pesme u kojima se Štulić okomljuje na standardne društvene norme ("Put za Katmandu", "Strah od smrti", "Život običnog tempa").




1983 -1988

1983. godine grupu napušta Mišo Hrnjak, basist koji odlazi u Jehovine svjedoke, te sledeće dve godine Štulić i Leiner sami snimaju albume u Nemačkoj. To su "Kad fazani lete" i "Krivo srastanje" u kojima Johnny ulazi u dubine ljudskih misli i pobuda ("Kao i jučer", "Duboko u tebi"), ili se buni protiv prevladavajućeg načina mišljenja ("Mon ami", "No comment"," Kad fazani lete"), ili donosi zvuk teških, punih rock-gitara ("Anđeli", "Štićenik", "Nemir i strast"). Na albumu se prvi put pojavljuje i obrada jedne narodne pesme,"Klinček stoji pod oblokom".
Na vrhuncu slave, 1984. godine, Džoni je raspustio Azru (prvi ali ne i jedini put) i otišao u svet, odnosno u Holandiju. U ovom periodu je upoznao Josefinu Frudmaier, njegovu sadašnju ženu. Džoni je u Holandiji nekoliko godina radio trostruki album na engleskom jeziku „It Ain' Like In The Movies At All“ koji je relativno slabo prošao.


1987. s Leinerom, Juricom Pađenom i Stephenom Kippom, koga je doveo iz Holandije, snima novi album "Između krajnosti" koji sadrži uglavnom obrade pesama (Zadovoljština - Satisfaction- Rolling Stones, Adio mare- Vlaho Paljetak) i neke njegove nove pesme ("Izlazak iz kome", "Vaše veličanstvo").
1988. izdaje četvorostruki live mega-album "Zadovoljština", sa luksuznom opremom i istom postavom. Ovaj album je snimak gotovo celog koncerta održanog u Domu sportova u Zagrebu, oktobra 1987.







Solo radovi i kraj Azre 1989

Nakon toga Štulić snima solo albume:"Balkanska rapsodija", "Balegari ne vjeruju sreći".
1990. grupa nakon koncerta na Hvaru i formalno prestaje postojati.
Devedesetih godina Štulić izdaje dva albuma "Sevdah za Paulu Horvat" i "Anali", koji su kvalitetno daleko ispod njegovog ranijeg opusa. 1997. godine Štulić izdaje album "Blase" kojime se, prema kritici, vraća standardima ranijeg rada.






avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Sre Dec 08, 2010 7:31 pm





3N

Zbog čega primatima nikada ne isključuju elektriku
oni u principu ionako rijetko čitaju
a i to što čitaju krive stvari čitaju
pa zašto im onda ne isključuju elektriku

Želite li dobro svojoj djeci
zaslužni
želite li možda najbolje
ne
ja treniram da gađam
ne
ja treniram da mrzim
ne
ja treniram da slušam
ponekad sam usamljen
a i plašim se
držim te na stolu gospode

Sanjao sam fini party
mnogo ljudi
nigdje žandara
sanjao sam sretna lica
dugo nisam takva gledao
znam za smijeh
zbog čega da se smijem
znam za ples
nikom se ne pleše
znam za noć
vidim tu je oko mene
kao nesreća na putu
kao život
ili
smrt

Ja se zovem pola horvat ljubila sam mrtvog čovjeka
stigao je po zadatku cijelo vrijeme sam ga čekala
proljeće ili možda jesen
ne znam
sjećam se gorjele su svijeće
a ruke njegove tako muške i prozračne
kao putokaz za nešto
za logor
ili
smrt

Prisjećam se mnogih stvari ali pamtim jedan doživljaj
by the way
nisam bio krupna zvjerka morao sam ići do kraja
bila je tako lijepa te večeri
kao kad tamna voda izvire
kao kad neobično zabljesne
kao izvještaj centrali
kao udar
sudbina




avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Sre Dec 08, 2010 7:37 pm








Teško ovo život

Kako vrijeme prolazi
lova me ne nalazi
prije mi je mislit dala
a sad više ne

Kasno noću ustajem
brigama se predajem
dal' da idem il' to sebi
teret postajem

Ej živote
teško ovo jebote
mani me se živote
oca ti je***

Nevolja mi suđena
nosim je u kostima
a da poraze od ranije
i ne nabrajam

Kažu ukus je karakter
a karakter sudbina
pa što ću ja u svemu tome
htio bi da znam


Ej živote
teško ovo jebote
mani me se živote
oca ti je***

The level that we find we stoop and take it
because we feel it
but what we do not feel
we tread upon and leave it
actually never think of it
and as for my part as well
isn't it nice after all
to share so little with everybody

Ej živote
teško ovo jebote
mani me se živote
ti ga nabijem.








avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Sre Dec 08, 2010 7:50 pm





avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Sre Dec 08, 2010 7:59 pm



"Ko ne pamti iznova proživljava."
B.J.Štulić



avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Sre Dec 08, 2010 8:05 pm

FILIGRANSKI PLOČNICI


avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od ABA taj Čet Dec 09, 2010 12:40 am



svaka cast na temi.
avatar
ABA
Napreduje
Napreduje

Muški Broj poruka : 788
Pridružila/o se : 16.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Veca taj Čet Dec 09, 2010 10:55 am



Džoni već 25 godina živi na kraju gradića Hauten nadomak Utrehta, a u razgovoru za NIN priča o novim knjigama koje piše, Balkanu, Jugi, prošlosti i sadašnjosti...


Kad si kao klinac prvi put uzeo gitaru, šta si hteo da budeš?

- Hteo sam da budem deo divne muzike kao „Bitlsi”. Tako velik da budem i da imam takve kolege. I danas kad nađem ljude koji znaju, niko sretniji od mene na svetu. Ja ne volim ništa da radim, ali volim da se družim sa boljim od sebe. Moj celi život je traženje boljih od sebe.

Kako objašnjavaš interesovanje za tebe iako si izvan muzike i uporno ćutiš?

- Sa jedne strane što sam ja bio najveći kit koji se pojavio i koji je najviše napravio što se muzike tiče u jednom čoveku. A sa druge strane, što si dalje, više si zanimljiv.

Posle toliko godina prećutkivanja, u Hrvatskoj raste zanimanje za tebe? Priča se da ti tamo nude svašta.

- Na mene se sve vreme maljevima išlo. U Hrvatskoj je bila priča da ako ‘81. na Terazijama baciš šibice na kojima piše „Azra” da će se saobraćaj zakrčiti. A ja sam to lično doživeo ‘95. godine kad autobusi nisu kretali da bi me putnici mogli gledati. Međutim, o meni su tri decenije mnogi muljali, lagali, zataškavali, a istina na kraju nađe način da probije. A kad to vide, onda bi da sebi sve pripišu, pa me svojataju. On je naš! Nisam ja vaš, nemam veze sa vama. Nisam ničiji. Sve to nema veze sa mnom osim što sam ja napravio to što sam napravio. To ima veze sa njima.

Pod kojim uslovima bi svirao i gde?

- Da odgovorim teoretski i uvetno na to pitanje. Znači, da nema telefonije, da nema snimanja, da nema interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekad bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama.

Postoji priča da bi vrh Srbije voleo da ti radiš u Beogradu.

- Ne znam ništa o tome i ne mogu ništa reći. Ali kad fudbaleri menjaju sredinu, oduvek svašta dobijaju. A ja sam poznatiji i trajniji od fudbalera i u Srbiji. Ja imam volju da još toga napravim, da sve ovo ne propadne. Uvek se radujem da nešto podarim. Ja sam uvek davao, ne volim da primam poklone.

avatar
Veca
Urednica Elite
Urednica Elite

Ženski Broj poruka : 12852
Pridružila/o se : 18.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Veca taj Čet Dec 09, 2010 11:02 am

Kad bi se sva stabla ovog svijeta pretvorila u jedno golemo drvo... Pa šta? Pa kad bi se sve vode slile u jednu silnu vodu... Pa šta? Pa kad bi se sve sjekire na svijetu združile u jednu veliku sjekiru... Pa šta? Pa kad bi se našao neki tako veličajni, pa tom strahotnom sjekirom posjekao to golemo drvo i sve to palo u tu presilnu vodu... Pa šta? Pa kako, bolan, šta? Ala bi pljusnulo!


Iz knige "Smijurija u mjerama" Branimira Džoni Štulića

avatar
Veca
Urednica Elite
Urednica Elite

Ženski Broj poruka : 12852
Pridružila/o se : 18.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Pet Jan 14, 2011 6:01 pm






Niska Bisera


Uvjek se vracam ulicama sa kojih si potekla
U jesenja predvecerja osjencanih bora
znam da me iscekujes svakim treptajem
ispod naslaga paucine u laznom obilju
ljepota je kao parfem ide za tobom
diskretno a zatim naglo otvara sva vrata
i ostavlja te zbunjenu
jer nitko ne dolazi
jer nitko ne zna da se sama
ne mozes
izvuci
ne tragu bez spoznaje
na tragu bez svjetlosti
znam da me ocekujes u nisci bisera.

rasvjetali vinovnici jetkih uboda
ne dopiru do tvog srca
iako tavore na dnu protekcije
poput mumija
temeljito ispunjeni besmislom

ako ostane ista za nama
ako preostane nesto iza nas.


avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Femme taj Sub Jan 15, 2011 4:14 pm








Idi za svojom sudbinom

Uskracujem ti pravo da me i dalje zabavljas
odbacio sam tvoje okove
pune neuspjesnog
hladnog prezira
koga si zapravo voljela
covjeka
sa nemogucom dikcijom
ili ljubav gomile izabranih prosjaka
sto na prvi udarac
bjese preko granice
uskracujem ti pravo da me i dalje zabavljas
moje lice seli zaborav

moje lice seli odmor od silnih putovanja
moje lice seli svijest
istinu
pa ma kakva ona bila
i zato bjzi od mene
ponesi svoje kofere pune gorkih spoznaja
idi za svojom sudbinom
i ne vracaj se vise





Ja u stvari nisam brutalan covjek, to su me tek kasnije naucili.
Ljubav je strast za zivotom i dok god covjek ima nju, i ljubav ce biti tamo.

Jos su Grci to tako definirali: slobodan covjek se bavi onim sto najbolje zna.
Ako je rat vodjenje politike drugim sredstvima, onda je politika vodjenje rata drugim sredstvima.
D.TODOROVIC: Mozda si mogao neku zbirku poezije da objavis?...
STULIC: Treba tona ruza za jednu bocicu kolonjske vode.

"ja nikad nisam zmurio, trazio sam da se misli, od zmurenja je i bio rat"

Nemam ja nista sa njim, ali 'ajde nek' ti bude. Da li se posle toliko godina prevashodno osecas kao pevac, pesnik, kompozitor ili muzicar?
"To me stalno pitaju i stalno im kazem isto. Reci cu i tebi. Isti muški polni organ. Sve zavisi od trenutka i situacije. Sta mi vrijedi da se osecam kao kompozitor dok sedim na zahodu?"
avatar
Femme
...

Ženski Broj poruka : 5401
Pridružila/o se : 06.03.2010

http://femme.forum0.net

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Femme taj Sub Jan 15, 2011 4:17 pm







Prikupio: Bojan Panaotovic; Izvor: "Knjiga o Dzoniju", B. Panaotovic, Velika mala knjiga, Novi Sad 1993.

"Pogledi", 15. maj 1990.
- Svojevremeno si pokusao napolju i nisi napravio mnogo. Sta te je zaustavilo?
- Konkretno, na zapadu kategoriziraju muziku ili bilo koji ljudski rad. Platon je govorio da je muzika vrlo nezgodna za svako drustvo jer razbija disciplinu kod omladine. A to se zapadu dogodilo 60-tih i onda su oni odlucili da se to vise nikad ne sme ponoviti, da izgube kontrolu. I makli su sve najbolje. Pobili su one koji su vredeli, a na njihova mesta doveli svoje i odlucili da sviraju najgoru mogucu muziku. Covek je otprilike ono sto jede, a jos vise ono sto cita ili slusa. Tako da nikad nikom ne padne na pamet da je ono sto nije. Sva ta muzika je muzika za robove. Kao sto televizija radi ljude robovima. To je sve pod strogom kontrolom i strogo usmereno. I sta bih ja tu mogao da napravim? To je osnovna stvar zasto nisam uspeo vani.
- Po tebi su njihovi najznacajniji angazovani autori placenici?
- Springstin, U2, Gabrijel, svi su oni obicni placenici. muški polni organ.
- Ima li po tebi neko ko je O.K.?
- Verovatno postoji, ali mi ga ne znamo. Ali ni on ne moze da prodje bas kao ni ja.

"Cao", 1990.
- Ocekivao si svetsku slavu, nemas je?
- Meni je to govorio zdrav razum. Sada mi taj zdrav razum govori da tamo ima isto toliko zdravog razuma koliko i ovde. Ovde sam cucao u prasini trideset godina pre nego sto sam ista napravio, znaci da bi i tamo morao cucati trideset godina. Toliko vremena nemam, niti hocu da cekam.

"Cao", 25. novembar 1991.
- Volis li ti slucajno cvece?
- Da, vrlo. Volim vrlo ekologiju. Pre par godina bio je veliki pozar na kinesko-mongolskoj granici, izgoreli su milioni hektara, ali na svu srecu nije bilo ljudskih zrtava. A boga ti, mi imamo vise ljudi nego drveca na ovom svetu! Ljudi nam ne trebaju jer samo disu taj kisik, i sad ko je vredniji na ovom svetu? Ne znam. U tom smislu sam ja vrlo veliki ekolog.

"Ilustrovana politika", 24. septembar 1991.
- Koliko nasi danasnji nesrecni dogadjaji uticu na jednog pisca?
- Nista. To nema veze sa mojim pisanjem. Pisanje, kad ne bi bilo vise od dogadjaja, bilo bi dnevno pisanje, ili komentarisanje, ili ne znam sta vec. Ono sto smo zvali "zdanovljevska umetnost". Sve je to unutra, ali je van toga. Covek mora da bude van toga na neki nacin. Ako hoce da se drzi istine i pravice u umetnosti.

"NIN", 30. avgust 1991.
- Da li smatras tragicnim za ovu kulturu cinjenicu da si ti - zvanicno tek pre nekoliko meseci prodao milioniti primerak nosaca zvuka sa svojim pesmama, dok je recimo Lepa Brena verovatno prodala cetiri puta vise?
- Ne, nikad nisam bio takmicarski raspolozen. Meni je kriterij uspesnosti za neku plocu to ako uspem da snimim to najblize nekoj mojoj ideji vodilji i da pri tome pobedim ono sto me sprecava. Uvek su mi govorili da ja moram, recimo, promovirati plocu, da se moram slikati, davati intervjue, snimati... Kao sto to radi prva liga. Ali sam ja znao da sam samo po tirazima prva liga, a po svemu ostalom underground. Pa sam ih pitao: "Jeste li citali Dostojevskog?". Vele "Jesmo!". "A jeste li ga kad videli?"

"Cao", 11. novembar 1991.
- Sta ti, Dzoni, nalazis bas ovde, u nasim krajevima? Sta je to sto tebe vuce, sto mi ovde imamo, a ti nemas?
- Ja sam rodjen u Skoplju, znaci juznije.
- Dobro, a sto nisi sada u Skoplju?
- Pa sta da radim kad nema medija, nema nista. Ipak je Beograd centar!
- Mozda si bas mogao da pomeris tu ucmalost, da dignes...
- Ma necu da dizem... Hocu da kazem, kad je Aleksandar Makedonski dosao u Indiju, oni mudraci su ga pitali koji muški polni organ tamo dolazi. Sta ce on tu?! Onda jedan da mu zorno pokaze sta misli, stavi veliku volovsku kozu negde na livadu, i sad taj jedan mudrac je isao po rubovima, i tamo gde on dodje, tamo to splahne, ali se podigne koza na drugom kraju. Tako par puta, i onda je on dosao u centar. Pa sta ja onda da radim u Skoplju kad je Beograd centar Balkana, a nije Skoplje.

"Cao", 7. maj 1990.
- Jesi li pokusao da uradis nesto na zapadu, da proguras neku svoju pesmu tamo?
- Pa nisam, nisam se bas nesto pretrgao.
- Sto?
- Pa, nije mi se dalo
- Bojis se toga?
- Ne, nego nije mi se dalo. Ne je*** ja njih pet posto, inace.

"Pop rock", 2. maj 1990.
- Na koncertima sve vise improvizujes. To je sasvim nespojivo sa pocecima tvoje karijere. Zasto?
- Zasto? Ma, ja jedva cekam da otpevam sto imam pa da pocnemo da sviramo. I to traje vec godinama... Narocito volimo da improvizujemo (prosviramo) na tonskim probama. To ti je zagrevanje. K'o pred fudbal. Neko trci, neko udara petom, neko sedi i pusi, neko drka... Svako se zagrijava na svoj nacin, kao Spartanci pred bitku. Neko se ceslja, a neko pise zeni pismo.

"Cao", leto 1990.
- Koje je najblesavije pitanje koje su ti postavili?
- Pre neki dan su me pitali da li znam nekog invalida koji je uspio u zivotu. Ja velim: "Znam! Broj 1!"
- Sta ces da kazes za kraj?
- Evo da povezem sa ovim. Jednom sam ispricao onu pricu kad su Persijanci provalili u Grcku, pa ih je Leonida sa Spartancima docekao u Termopilskom klancu. Kad su videli da su opkoljeni, onda je izdao dnevnu zapovest koja je izgledala ovako: "Dorucak ovde, vecera u Hadu". To je bilo sve. I ako su takvi ljudi mogli da poginu, e, stvarno me zabole muški polni organ za sve na ovome svetu. Toliko, da se razumemo.






MSP

da je igra zamišljena da zabavlja djecu
to znate je l' da
a da na djeci ostaje
da mijenjaju stvari
i to znate je l' da
da drugi misle za vas
to vas ne smeta
navikli ste se
a da postoje zakoni jači od propisanih
to ne znate
to su heroji govorili
kad su bili mali
loše
koga briga
maloumno
ponižavajuće
da je lijepo biti jak u krevetu i na pištolju
to smo čuli je l' da
da je lijepo prevariti glupljeg od sebe
i to smo čuli je l' da
a gledati trunku u tuđem oku
a ne vidjeti balvan u svom
i to znamo je l' da
a da je hrabrost braniti sebe od drugog
a čojstvo druge od sebe
e to...
a da su ljudi pingvini
pa kad jedan padne da ostali skaču
a da su ljudi dupini
pa da se nijemo dogovaraju
a da su ljudi ptice
pa kad odlete da zadnji svijeću gasi
a da nigdar nije a da nekak nije
i da nigdar ne bu a da nekak ne bu
e to se bute uvjerili.






avatar
Femme
...

Ženski Broj poruka : 5401
Pridružila/o se : 06.03.2010

http://femme.forum0.net

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od ABA taj Ned Jan 30, 2011 1:49 pm


mirni idem u susret
smirujem se uz put
i zvjeram oko sebe
kao slucajno sam tu
mirna me vodi u bife
sjeda kraj mene
dok ja pricam bez prestanka
vrijeme istice
a ja ne zelim da se blamiram
mirna sva u seksu
procitala me insiniktom
kad se smije cijelim tijelom
narod uziva
stizu neki ljudi

mirna ih poznaje
pridruzuju se nama
onda mirna kako si
a ja ne zelim da se blamiram
slucajan susret
lica u tami
misli me stalno progone
svlacim je pogledom
zamisljam je golu
mirna zelim da te okrenem.


avatar
ABA
Napreduje
Napreduje

Muški Broj poruka : 788
Pridružila/o se : 16.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Femme taj Sub Apr 02, 2011 11:06 pm



Naizgled lijepa

Kažeš sanjala sam te sinoć
pitaš me kad ću ti doć
kažeš željela sam te pred zoru
osjećam ljubav je to

hej stidljiva ženo
na licu sjeta ostavlja trag
hej stidljiva ženo
izdaje te iz očiju sjaj

Govoriš ni mnogo ni malo
sve onako slučajno
igra svjetla u tvojoj kosi
naizgled lijepa si.
avatar
Femme
...

Ženski Broj poruka : 5401
Pridružila/o se : 06.03.2010

http://femme.forum0.net

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Uto Apr 12, 2011 1:51 pm







Gluperde Lutaju Daleko

Laž izmišlja opake snove
Slatka umorna laž
I dok nemoć pretvara u snagu bola
Gluperde lutaju daleko

Što želiš time da kažeš
Prodani skote bez časti

Na obzorju se vide stare parole
Ispisane rukom
Al' ne vidim boju

I dok tražim u tvojoj sjeni


Izgubljene godine
I dok tražim u tvojoj riječi
Ono što ne postoji
Na obzorju iskrsavaju
Stare parole
Al' ne vidim boju.

avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Femme taj Pon Maj 09, 2011 10:54 am







Putopis - jedan susret sa Džonijem Štulićem:

A onda božije sirene zaustavljaju promet...

Nekako u to vreme, Antonije Pušić, jedriličar iz Novog, rešio je da se oproba kao građevinski radnik baš u Amsterdamu i znam da me je užasno uzbuđivalo što je taj čovek tu u istom gradu te sam glasno tripovao kako ću da kupim sprej i napišem grafit "RAMBO, VRATI SE!" Na to se Mara iz onog svog mira prenu na tren i reče: "Pa i Džoni je tu." Udarila mi je krv u glavu

piše: Sergej Trifunović

NISKA BISERA: U više navrata pokušavali su da mi iz usta iščupaju priču o tome kako sam posetio Džonija. Pogotovu vazda gladni mediji (ah kakva sila, jadna bila, sram i bijeda zauvijek!) i nikad mi se nije dalo da pričam o tome pre svega iz poštovanja prema čoveku, jer sam jedan od retkih Pinkija koji je video Tita u intimnom okruženju, njegovom nizozemskom domu gde se, pre sad već mnogo godina, sklonio od svih nas, površnih sisača krvi i loših konzumenata poezije. Drugo, kad te neko (ko te uz to prvi put u životu vidi) primi u kuću i bude dobar domaćin, pa mu još i "zapišaš zahod", onda je prosto nepristojno pričati o tome tako javno, to je kao da te je ugostio a ti posle trubiš kako si ga video u gaćama. Verovatno to ide otud što sam i sam, budući javna ličnost, izložen bolesno radoznalim pogledima bez ikakvog poštovanja prema dostojanstvu i pravu na intimu ličnosti, te specijalno gadljiv i osetljiv na njih. Sada, međutim, kada posle određenog broja godina koje su prošle imamo tzv. vremensku distancu i još važnije blagoslov autora (zna se ko je autor, ja to nisam, ja sam samo srećni svedok događaja), to se doima mnogo lakše. Naposletku, stalno mi je bila u glavi ona priča kada je Tomas Man išao da poseti svog prijatelja Hermana Hesea, došao do njegove kapije na kojoj je pisalo: "Molim vas nemojte me posećivati", okrenuo se i bez reči otišao. Eto pravog primera poštovanja i ljubavi! No dosta sranja, krenimo redom:

BOCE S BENZINOM SU NAPUNjENE: U zimu 1998. godine snimao sam film u Parizu i onako natankovan parama i jadima, poželeh da se dobro provedem bez zadrške moj pobro, te pozvah svoje prijateljice, jedva punoletnu M. V. i jedva punoletniju I. M. koje su se interreilom za nekoliko dana stvorile u blatnjavom gradu svetlosti. Novu 1999. dočekasmo nekako bučno, u gomili ljudi (nije nužno znati za sve) a onda se povukosmo u mir ateljea moje drugarice Marije, slikarke, gde smo meditirali uz obilnu pomoć nesvrstane braće iz Maroka, po vasceli dan jedući kinesku klopu i slušajući ploče na raspalom plastičnom gramofonu, ponajviše Balkansku rapsodiju. Dolazeći u atelje u dvorištu, jedva punoletna M. V. ugledala je parkiran žuti BMW iz 1968. i ushićeno uzviknula: "Oh kako bi bilo lepo da se mi u ovoj žutoj osi sad odvezemo do Amsterdama." Tako je nekako krenula da klija ta ideja o poseti holandskoj prestonici. Marija je pozvala svog komšiju iz ateljea pored, fotografa Manua, koji je došao, video M. V. sa onim njenim okicama, momentalno se zaljubio i rekao: "Nema frke, dajte mi samo pola sata da se spremim." I guess what: za cirka pola sata mi smo bili u žutom BMW-u iz 1968, koji je, naravno (kao i u svakom dobrom filmu), pripadao baš Manuu.
Dobri Manu, koji se skidao (kao i još neki prisutni) sa teških maligana, iskazao je fascinantnu sposobnost da drži volan sa dva prsta malića i salta neverovatnom brzinom po svih pet traka od Pariza do Amsterdama, a sa ostalim raspoloživim prstima mota džointe. Mnogo istih kasnije i mi smo noć u gradu salonskih stremljenja zamenili pločnicima punim baruta...

NEŠTO KAO FLASH: U Amsterdam, grad kurvi i mornara, turistizirane narkomanije, sa jedva 40 sunčanih dana u godini i kućama bez zavesa, stigli smo tačno na Badnje veče 1999. Bacili smo sidro u prvoj mehani koja nam se učinila, dohvatili jelovnike u ruke, poručili čajeva, kolačića, zero-zeroa, zelene salate i pečuraka (prethodno smo nešto jeli, ne valja se drogirati na prazan stomak!) te onako natankovani i dobro raspoloženi udarismo u šarenoliku priču; ja sam sve vreme pevušio nešto, čini mi se baš sa Rapsodije, M. V. i I. M. su se predale bezrezervnom uživanju životu; Marija je kontemplirala; a predobri Manu sa onom svojom smešnom vunenom kapicom sa ušima koje su landarale, ćutao je i pravio rakete zemlja–vazduh–zemlja.
Nekako u to vreme, Antonije Pušić, jedriličar iz Novog, rešio je da se oproba kao građevinski radnik baš u Amsterdamu i znam da me je užasno uzbuđivalo što je taj čovek tu u istom gradu te sam glasno tripovao kako ću da kupim sprej i napišem grafit "RAMBO, VRATI SE!"
Na to se Mara iz onog svog mira prenu na tren i reče: "Pa i Džoni je tu."
Udarila mi je krv u glavu.
Koliko sam bio uzbuđen Rambovom blizinom, toliko me je svest o Štulićevoj zanemela.
Wow, rekoh. Branimir.
Branimir, reče Marija. Možemo da ga zovnemo, mislim da imam tu broj, reče opet pošto je negde i nekad prijateljevala s njim, pedantno iskopa notes, a ja se glasno zapitah nije li možda kasno, s obzirom na to da je već pola sata po ponoći.
"Đavo ne spava", zakikota se Marija i mi smo minut kasnije ubacivši karticu u public phone iz tog isto zadimljenog čađavog bara, sa nekakvih visokih barskih stolica, okrenuli broj.

ZNALI SU GDJE ĆE ME NAĆI: Mara je zalemila slušalicu za uvo i jednim pokretom ruke namestila kosu, kao da se nesvesno doterala za taj čin. Nas troje smo se načičkali u buket oko nje, ne dišući. Manua se, naravno, sve to uopšte nije ticalo, on nije imao pojma s kim pričamo i dalje je oblizivao svoje rakete i prosto mu je prijalo naše društvo.
"Halo Džoni!?", klinku Mara razdragano i cela kafana se pretvorila u veliki kruškoliki mišić koji je pumpao krv. "Marija je... ne, evo me u Amsterdamu sa nekom ekipom... da, sa prijateljima... šta radiš?"
Tako ću se osećati još samo jednom u životu, pet godina kasnije kada je neko pored mene razgovarao telefonom sa Marlonom Brandom, svega nekoliko meseci pre nego što je najveći među najvećima otišao u večna lovišta.
"...Super... slušaj, voleli bismo da te vidimo, jesi li raspoložen za posete?"
Budi Johnny, budi molim te, pomozi Bože, koji je danas dan, valjda nije petak, jer on petkom obično ne podnosi ljude i mrzi ga da plaća za čekanje u redu i mrzi da ga zbog toga vode za ruke...
Neverovatno koliko mozak može da bude brz u nekim situacijama, ni izbliza kao mozak onog s druge strane slušalice, u šta ću se kasnije uveriti, strpljenja dragi čitaoci.
"Ma svega ima... ima li šta? Ima li stranaca?! Pa tu je samo moj prijatelj Francuz, Man... zašto?" Pogledala nas je, a to lice nije odavalo radost. Za trenutak su sve lađe potonule. Čekaj miki, imamo podmornicu! Daj mi slušalicu, pokazujem Mariji, čekaj hoće Sergej da te čuje, reče ona kao da je to sasvim normalno i kao da smo zajedno išli u školu.
Kada nešto srcem želiš to mora da se ostvari, kaže moja majka. Jedna je majka. A bio je i Božić. Odjednom me je preplavio neverovatan talas pozitivne energije. "Halo Džoni!", viknuh razdragano u slušalicu.
"Zdravo Sergej!", viknu on, ništa manje razdragano kao da je to sasvim normalno i kao da smo zajedno išli u školu.
Tko zna šta sam dalje mleo...
"Čuj, nije nikakav problem, ja sam doma, radim i neću spavati cijelu noć i da nema stranaca, ali Marija veli da je tu nekakav Francuz, a meni se večeras ne da pričat’ engleski", reče on sa nesmanjenim raspoloženjem.
"Ma jok, nema veze, Manu je tres superbe, on uopšte i ne priča, sa nama je na terapiji, samo ćuti i mota!", rekoh ja sa nesmanjenom žestinom i ništa ne slagah. Malo sreće ponekad, igrao sam crveno.
"Pa dobro čuj, reče on, ok, ali meni se stvarno ne da pričat’ engleski!"
"Veruj mi, ako ti se ne priča uopšte ne moraš da pričaš! Mi bismo samo jako voleli da te vidimo".
Žeton kao sladoled, lijepio se za moj sto.
"OK!"
Dok ovo pišem pada mi na pamet nešto što nam reče jedan Branislav, predivni Ciga Jerinić: "Talenat je ružna i strana reč i ne znači mnogo. Darovit je divna i tačna reč, sa punijim i obimnijim značenjem. To znači da onaj ko je darivan od Boga, još i daruje!"
Branimir Johnny Štulić, jedan od najdarovitijih izdanaka u Božijoj bašti.
Fantom slobode. I mi smo bili darivani.
I bili smo na putu.

PUT ZA KATMANDU: "Ljudi, mi u stvari idemo na Hadžiluk, ovo je Hadžiluk!", rekao sam u kolima, verovatno više hiljada puta i svi moji saputnici se, histerični od uzbuđenja, složiše, osim Manua koji nije išao na Hadžiluk već u Roterdam, odnosno Houten. I mi smo se zaista tako i osećali, kao što je George Harrisson pričao da su se on i njegovi drugari John, Paul i Ringo osećali kad su išli da posete Elvisa. Histerični i ludi, od uzbuđenja i vina, konstantno se smejući, zaboravili gde su uopšte pošli. I mi smo, dok se sat vremena kasnije nismo sudarili sa tablom na kojoj je pisalo Houten, skrenuli desno, a onda – kružni nasip. Mrkli mrak, prst pred nosom se ne vidi i mi kao budale beskrajno kružimo oko kružnog nasipa.
Zovemo Džonija. "Halo Džoni, evo našli smo nasip kružimo oko njega kao nenormalni, ‘oćeš li majke ti da nam kažeš gde je taj izlaz ne možemo da ga nađemo!?"
"Jebiga, morate nastavit kružit’, ja vam ne mogu pomoći, ne vozim, moja žena vozi, morate nastavit kružit!"
Razvićemo tamna jedra na vetru, prokleta mogućnost izbora mora da postoji, kružićemo do zore ako treba, počinje blaga nervoza, i odjednom Manu vikne: Land ho! I eto puta koji se račva iz nasipa, a to nam je najmanje četvrti krug i tu smo više puta prošli i zakleo bih se da ga maločas tamo nije bilo. Ulazimo u oranicu-kovanicu i tamo nas pred kućom belom i uličnom svetiljkom – čeka nas domaćin.

AKO ŽELIŠ DA SAZNAŠ, PRISTANI NA SVE: Interesantno, sećam se svakog živog detalja osim tog ulaska u kuću. Verovatno smo se trudili da budemo tihi jer nas je Džoni upozorio da mu žena spava na spratu. "Jebiga, moraš bit’ pažljiv prema onom tko te hrani", prokomentarisa pomirljivo i svi posedasmo. Mi deca čuč – na patos, a Marija i Manu na trosed. Fina dnevna soba, uključen kompjuter, Džoni upravo piše knjigu o Aleksandru Makedonskom, akustična gitara na stalku. Naš domaćin je pravi domaćin, naravno, pita nas šta pijemo, iznosi neko dobro crno vino, ne mrzi ga ni da muti nes kafu u ovo doba noći, ja odlazim u toalet i verovatno od uzbuđenja i stanja u kom sam, želje da se što pre ispraznim i vratim na mesto istorijskog susreta, činim promašaj koji neće ostati neprimećen. Džoni je u nekakvim belim pantalonama, u kućnoj varijanti sa puloverom, duge sada već prosede puštene kose. Prvo što mi pada u oči, kao i kada sam ga prvi put u životu video, jeste to ogromno visoko čelo. Čini se da mu je cela glava u čelu. Zapravo veće čelo u životu nisam video. Ako je istina, dozvolićete mi da opet citiram svoju majku, da je visoko čelo znak inteligencije, ništa tačnije u ovom slučaju! Naš domaćin sede u stolicu tako da može sve da nas vidi, počinje da govori, jako odmereno i polako i ja primećujem jednu vidljivu dozu stidljivosti koju tumačim kao odraz lepog vaspitanja, te počinjem i sam malo da se stidim što smo, eto, toliko insistirali da dođemo u pola noći. Nema potrebe, i njemu je drago. "Eto, ja se zovem Branimir, Brane, Džoni, kako god hoćete, imam 44 godine, rođen sam u Skoplju, tamo živeo toliko i toliko godina, u Zagrebu toliko i toliko, u Beogradu proveo toliko i toliko, onda Holandija..." Sve nam to taksativno nabraja i lupivši dlanovima po kolenima kao da se najednom smorio od te priče, diže glavu (do tad je uglavnom nekako gledao u pod) podiže i glas i zaključi: "Eto to je ukupno 44 godine."
I ne zaboravih vam reći da zovem se Džoni...
Detaljno predstavljanje, nema šta, sad je bio red na veselim noćnim posetiocima da uzvrate na isti način, pošto sem Marije nikoga ni ne znam." M. V. i I. M., koje su ga sa patosa nekako bezobrazno gledale, rekoše kratko šta studiraju ne skidajući osmehe s lica. On se na to okrenu prema meni i reče: "A ti?"
"Ja sam glumac", procedih nekako kroz zube, nelagodno se promeškoljih.
"Auu...", smršti se Brane. "Šta će ti to?"
"Pa, jebiga, od nečeg mora da se živi", slegnem ramenima, neiznenađen njegovom reakcijom, jer pamtim ono: sačuvaj me Bože kuge, rata i glumaca.
"Ne volim ti ja glumce", reče on, a ja ni ne pokušah da branim esnaf, jer naš ni sam vrlo često ne volim.
"Ja sam ti bio ’82. u Americi sa Oslobođenjem Skoplja, Ristićem, Šerbedžijom i tom ekipom. Koji je to licemjerni polusvijet jebote, njih dva se posvađaju, pomisli čovjek sad će biti nešto, pobit’ će se barem, ne smejem ti, oni se poslije pola sata ljube u guzicu, katastrofa!", napravi kiselu facu, te promjeni temu. Ne znam za Ristića i Šekija, ali vidjeh generalno dosta licemjerja u ovom poslu. Katastrofa čoveče!
"Jeste li donijeli nešto iz tog Amsterdama", pita odlazeći u kuhinju po krpu jer je neko prosuo vino, a to nisam bio ja (najteže će biti ubediti u ovo one koji me znaju).
"Imamo šita."
"O, dop!"
"Nije dop, nego šit."
"Pa to je dop."
"Ne, dop je heroin, a šit je hašiš", počeh da pametujem.
"Dop je šit, a heroin je budalaština", poklopi me ljubazni domaćin zajedno sa flekom na podu. A onda je razdjelio blagoslov i smotao đoju "dopa", i razgovor je krenuo mnogo opuštenije i u više pravaca. O malom i velikom nogometu, bivšim jugoslovenskim prostorima prema kojima ima svojevrsno gađenje i totalno pokidane veze, poglavito prema Zagrebu (nije ni čudo, s obzirom na to da ga je Jugoton sramno opljačkao a kasnije su taj primer sledile i neke druge izdavačke kuće) o Ilijadi i Odiseji, te novoj knjizi o Acetu Makedonskom. U jednom trenutku je pustio Bitlse, dohvatio gitaru, krenuo da prebira po žicama i mada sam ja intimno najviše priželjkivao takav tok večeri, to se jednostavno nije dogodilo. Brzo ju je vratio u stalak, prosto više nije bio takav, prvenstveno zbog M. V. i I. M. mladih nafuranih goa-trenserki koje su me sve vreme ismejavale i zvale "Oxford town", po pesmi Dilana koga sam baš u Parizu otkrio i neprestano pevušio. Anyway, nije ni bilo bitno. Jugoslovenski Dilan, da parafraziram Tomu Grujića, prvi Srbin na Mesecu (bar posle Tesle), sedeo je preko puta mene. Onda nas je ponaosob pitao šta smo u horoskopu i iskazao začuđujuće interesovanje za astrologiju. Pritom se svakih petnaestak minuta okretao Manuu i govorio: "Sorry, I told them. I’m really sorry", što se odnosilo na ono "ne mogu večeras pričat engleski". Ovaj je samo odmahivao glavom i rukama u fazonu "nema frke samo vi uživajte".
Žarko sam želeo da znam njegovo mišljenje o nekim pak njegovim kolegama, posebno onim koje sam cenio, pa se u toku razgovora na temu zagrebačke rokenrol scene, usudih da izletim: "Rundek je genije." Mada znamo da po njegovom sopstvenom mišljenju posle Bitlsa, Hendriksa i njega, nema baš mnogo toga vrednog pomena, nije protivurečivo. "Pa da, on je onak’... neki kubizam..." (mada ako sam ja Pikaso, on je Generalić ili Lacković). Ne bavim se muzikom gotovo uopće u poslednje vrijeme. Mada, htio bih napraviti nešto u Evropi, al’ da baš ne budem Brega... "
Napolju je debelo svanulo i mi smo posle nekih pet-šest sati krenuli da se opraštamo. Na kraju smo kao najgori turisti-fanovi zamolili da se fotografišemo. Zahvalili smo se na gostoprimstvu, seli u žutu osu i krenuli put Briža u Belgiji, za koji su nam rekli da je predivan i da ga obavezno obiđemo, ali nakon ove posete nije ostavio ama baš nikakav utisak te ga se uopšte ne sećam.

ZAR SUMNjAŠ U SVOJU DJECU: Novu, 2000. godinu dočekao sam u Njujorku. Vraćao sam se kući preko Pariza i rešio da se zaboravim tu, na jedno desetak dana. Mariji, u atelje, banuo sam oko ponoći. Radost, grljenje i : Hristos se rodi! Vaistinu! "Čoveče, pa mi smo tačno pre godinu dana bili u Amsterdamu i kod Džonija!" Pogledamo na sat. Pola jedan. To je vreme kad smo ga zvali iz onog bara. Pogledamo se. Pa red je da ga opet okrenemo. Ovog puta ja odmah uzimam slušalicu. Zvoni dva puta.
"Da?"
"Dobro veče, ne znam da li ćete moći da se setite, ali ovde jedan mladić koji je bio kod vas pre tačno..."
"Gde si bre Trifunoviću!?"
Zbunim se.
"Zapiš’o si mi zahod!"
"Šta sam!?"
"Zapiš’o si mi zahod"
Pomislim na trenutak da je definitivno poludeo u zemlji ispod nivoa mora poznatoj u geografiji kao depresija. "Čekaj, ne razumem", krenem da mučam ja, "kako sam mogao da ti zapišam zahod, ja sam čoveče bio kod tebe pre godinu dana!?"
"Jesi jesi, ja sam otišao po vino, ti u zahod, i tad si ga zapišao! No smeješ zahod, počistio sam ga davno, što ima?"
"Ništa spektakularno, novogodišnje potucanje po svetu."
"Gdje ti je ona mala?"
"Koja?"
"Ona mala, znaš ti"
Jedina mi na pamet pada sada već malo punoletnija M. V. i nešto punoletnija I. M.
"Misliš na ..."
"Ma šta ja znam, ona u koju si zaljubljen"
"Pa ni u jednu od njih nisam zaljubljen"
"Jesi jesi, zaljubljen si, nemoj meni, ti si pacov, pacov, možeš spavat’ gdje hoćeš i ložiš se na žene koje ne možeš dobit..."
Ne znam da li ste ikad bili na rendgenu. U odnosu na ovo, ništa posebno. Kao da vas slikaju za ličnu kartu.
Jeza. Recimo da je središnja konstatacija tačna. Ja mogu da spavam gde god, zaista nije problem.
Recimo da M. V. volim na jedan poseban način. Ovo treće je pak bila tema za razmišljanje koja će doći tek kasnije. Jer ni rijeka nije bila rijeka u samom početku, pa nije nužno da ne bude ponornica do kraja. Hvala Branimire. Ali pacov!? Šta pacov, zašto pacov?
Sinulo mi je mnogo kasnije kada sam nekom pričao tu priču; one večeri pitao nas je o zodijačkim znacima, godinama rođenja, i kada sam rekao svoju on je procedio: "A, ti si pacov."
Pacov u kineskom horoskopu.

I ŽIVOT SE SMIRUJE KAO MLIJEKO U ČAŠI: Branimira Džonija Štulića usudio sam se nazvati samo još jednom, negde u zimu 2001. godine. Tom prilikom pričali smo nekih sat vremena, tačnije bili na vezi nekih sat vremena, pošto je veći deo razgovora – svirao. Da, svirao. Radio je na novom materijalu koji se uglavnom sastojao od obrada starih narodnjaka. Bilo je tu i Tome Zdravkovića i Hašima Kučuk Hokija i još koječega. Onda je rekao: "Čekaj malo", uzeo gitaru i sve mi to lepo odsvirao i otpevao preko telefona. "Ovdje sam uzeo onaj intro od The night before, i onda: Pijem da je zaboravim... Zatim mi je rekao da bi žarko želeo da nađe onu staru makedonsku Zajdi zajdi, nije je čuo jedno petnaest godina, trebale bi mu riječi, "ako bih mu ih negdje mogao nabavit’. Pošto sam istu, sticajem okolnosti, doktorirao u Buretu baruta u JDP-u ponudio sam mu da uzme hemijsku i da mu je odmah izdiktiram. "Ma kakvi, nemaš ti pojma, ne možeš ti to znati", nije mi ni dao šansu. Ubeđivanje da znam pomenutu pesmu trajalo je nekih desetak minuta. Znam samo da sam izgubio živce i na kraju mu obećao još nešto, brzo zaboravih šta, nekako se žučno, nervozno i bezveze završio taj razgovor.
Šta je to zapravo bilo, podsetio me je urednik "Vremena", kad smo razgovarali o pisanju ovog članka: "Džoni kaže da si mu obećao reči one grčke pesme Ne plačite oči moje..."
Još jednom sam ostao zapanjen. Izvini Branimire ovako javno, ako nije kasno šaljem to čim prije. Tada sam poslednji put čuo Džonija, ali sam ga otad slušao i te kako. Ove godine u aprilu, krenuo sam svojim kolima iz Beograda ka Skoplju na snimanje filma u kome je trebalo da izgovorim rečenicu "Džoni je Bog", koja je otpala iz razloga što Bog nije želeo da se u tom kontekstu pojavljuje u filmu. Na deonici iza Leskovca koji sada već, čitam u novinama, zovu "crna deonica", neka skupina genijalaca je zbog radova na autoputu iz pravca ka Beogradu pustila saobraćaj u oba smera bez vidljivih saobraćajnih znakova. Sa 180 km/h sam ušao u taj deo autoputa i video crni "golf" koji ide direktno na mene. Pomislio sam da haluciniram. Oblio me je hladan znoj. Sve ostalo je bio delić sekunde. Skrenuo sam naglo u desnu traku, prosto odleteo s puta i posle beskonačnog prevrtanja po njivi izašao, zahvaljujući Bogu i švedskom čeliku neoštećen iz potpuno smrskanog SAAB-a. Sve vreme od Beograda slušao sam The best of Azra. Poslednje čega se sećam da sam čuo sekund pred ulazak u smrtonosnu deonicu obeleženu samo nekakvim čunjevima, jesu završni stihovi iz pesme Odlazak u noć:
"Grabim volan i dodajem gas
hladan znoj mi curkom nagriza vrat
paranoja
bježimo u mrak
paranoja..."
Nedavno preminuli Dragoslav Andrić je prevodeći jednu Springstinovu pesmu za svoju zbirku rok poezije Stereo stihovi, doživeo nešto slično. Jedne noći napravio je pauzu u prevođenju, seo u auto da iskulira, prošao kroz crveno i probudio se u bolnici. Kad su mu doneli svesku sa prevodima kako bi mogao da nastavi sa radom dok leži, sledio se kad je ugledao šta je bilo poslednje što je zapisao:
"Pa ćeš kroz semafor proći
a onda da si mi zdravo
nastavi samo pravo
do kraja noći..."
Zaključio je: "Neko će reći – školski primer prekognicije, dobro poznate u parapsihologiji. Ali ne, to je samo poezija. A ona je oduvek bila prekognicija."
Zar ne?


nedeljnik Vreme, br. 759.



Ljudi samoce


netko me voli
sanja o meni
gleda me kradom
ali ne znam tko
netko me voli
dok lutam gradom
prelazi cestu
isto kao i ja
zavirujem u gomilu
promatram svijet
netko me trazi
ali ne znam gdje
netko me voli
dusu mi nudi

netko je stranac
isto kao i ja
produzi dalje
neonska sjeno
izdaje te
zelja u ocima
veceras se ponovo
raspitaj za me
stavi ruke u dzepove
i kreni u noc
avatar
Femme
...

Ženski Broj poruka : 5401
Pridružila/o se : 06.03.2010

http://femme.forum0.net

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Veca taj Pet Maj 13, 2011 7:34 am

Cudne navike

ona ljubi preko volje
ponekad mi dopusta
da se igram njenim tijelom
zeli drugog kraj sebe
ona ljubi preko volje
vjerujem da nije zla
ali ipak ima cudne navike

zaposlila se preko veze
tako bolje folira
nema respekt za moj novac
uvijek me provocira
ona ljubi preko volje
vjerujem da nije zla
ali ipak ima cudne navike

dolazi mi iznenada
kada to ne ocekujem
trazi razlog da mi spusti
uvaljuje mi komplekse
ona ljubi preko volje
vjerujem da nije zla
ali ipak ima cudne navike
avatar
Veca
Urednica Elite
Urednica Elite

Ženski Broj poruka : 12852
Pridružila/o se : 18.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Veca taj Pet Maj 13, 2011 7:37 am



150 ruza i djelic tvog sna
Marsiralo je sinoc bez prestanka
Dao sam svoj najbolji grad
Padali su uz put
Oznojeni sampioni
Ugasenih pogleda
Dolazim ti kao fantom slobode i zato
Pokazi sto znas
Dolazim ti kao fantom slobode da te vodim
Ravno do dna

Lose prikrivena zelja, daleki cilj
Rutinsko svodjenje racuna za majmunska lica
Provincijski bar sa pjesmom na kraju
Rasturala je noc
Zaspao sam nad otvorenom knjigom
Okovana svijest u zlatnom izdanju

A kad zazelis da se vratis pogledaj
Omamljena samocom tvoja sjena
Na prozoru, u ogledalu, pred vratima
Vidio sam bijes tvrdih momaka....
avatar
Veca
Urednica Elite
Urednica Elite

Ženski Broj poruka : 12852
Pridružila/o se : 18.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Sub Jul 30, 2011 11:26 pm

Bravo veco, odličan izbor!


Usne vrele višnje



NEMIR I STRAST
avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Veca taj Pet Avg 19, 2011 11:14 am



Iza prozora nemirnog sna
osjecam njihove sijene
gledam kako kroz zidove plesu
kurvini sinovi

Zatvori gubicu nije vrijedna zanata
istresi gorcinu do kraja
na strateskim mjestima njihovi ljudi
kurvini sinovi

Ref.
Lutke od krvi i bez trunke ideja
ubice na cesti
losa noc, bijezim iz grada
oni dolaze

Kurvini sinovi

Otisao sam daleko od krajnjih granica
more je uzimalo od neba
na drugoj strani znaci oluje
vidio sam kako plaze u tami

Hladna noc pred velike dogadjaje
ne zelim vise da se sjecam
znali su gdje ce me naci
kurvini sinovi
avatar
Veca
Urednica Elite
Urednica Elite

Ženski Broj poruka : 12852
Pridružila/o se : 18.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od ABA taj Ned Avg 28, 2011 1:39 pm


O.K. ludo
moram da te pitam
sto te veze za prijatelja mog
misli na sebe
zagledaj se u mene
provedimo vikend zajedno
ljubav je prica iz laznih magazina
ljubav je miljama daleko od nas
kada me provociras
nalazim da ti se svidjam
ne furaj se djevojko na nas
upamti jednu stvar
u nista nisam siguran
osim da te lose zabavljam
nudim ti sokove
imbecilne tulume
nudim ti popljuvane gradske ulice
nudim ti dosadu peting
i disko muziku
ali nema veze
moze i gore
avatar
ABA
Napreduje
Napreduje

Muški Broj poruka : 788
Pridružila/o se : 16.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od ABA taj Uto Avg 30, 2011 9:03 pm


Tamna noc, u mojoj sobi
Prazno je sve
Nikog nema pored mene
Moj andjele

Samo jedna stara pjesma
Iz davnine
Stvorila se iznenada
Kales bre

Volim te bre
Kales Andjo, kales duso
Moj andjele

Kad mogu da prebolim
Nevolje sve
Pa da padnem na planinu
Gdje sevdah zamire
avatar
ABA
Napreduje
Napreduje

Muški Broj poruka : 788
Pridružila/o se : 16.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Veca taj Uto Sep 06, 2011 12:20 pm

Prije par dana odgledala sam dokumentarac "Kad Miki kaže da se boji" u kojem Džonijevi prijatelji i likovi iz njegovih pjesama govore o njemu i danima kad je Azra harala...pomalo je tužno to što su se mnogi obogatili na njegovoj muzici, neki ukrali njegove zamisli (Brega npr.), a on negdje daleko od svega...
avatar
Veca
Urednica Elite
Urednica Elite

Ženski Broj poruka : 12852
Pridružila/o se : 18.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Shade taj Uto Sep 06, 2011 12:24 pm



veco, ja mislim da je on zadovoljan životom tamo.
Da je dao ono najbolje što je mogao dati i da se jednostavno penzionisao ... ja to tako doživljavam, možda i grešim?

avatar
Shade
Elita
Elita

Ženski Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Veca taj Uto Sep 06, 2011 12:28 pm

U svakom slučaju, njegov je izbor i vjerovatno je zadovoljan... samo sam htjela reći da je tužno što su drugi ljudi iskoristili njegov rad za sebe. Jednostavno sam ostala šokirana kad sam čula kako je Brega ukrao njegovu ideju i oformio svoj orkestar za svadbe i sahrane...
avatar
Veca
Urednica Elite
Urednica Elite

Ženski Broj poruka : 12852
Pridružila/o se : 18.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Azra

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu